Krimer.Org

Nije me bilo dugo, zapravo, bilo me je, ali ne ovde:
roda mi donela bebu Juliju .

Sa bebom, puno fotografisanja,
otuda i album na krimer.org.

O autoru / Fotografije, izvolite pogledati!

Www.google.com se danas zeleni, vesela slika planete Zemlje.

Meni pred očima planeta Beograd: kaljavi liftovi zgrade u kojoj živim,  čovek u odelu koji pljuje ulazeći u Dom zdravlja iz kog izlazim i tera me da poskakujem (smejem se, mogla bih da budem prolaznik koji stepuje pred mecima kabadahije u kaubojskom filmu),  baba koja baca na trotoar zgužvanu hartiju i koju bih da zaustavim i kažem joj ljubazno da je nešto izgubila.

(Ponovo se smeškam: vreme je da prestanem da gledam svoja posla i  mirno živim u tuđem đubretu do kolena, mogla bih da postanem predsednik kućnog saveta, da lepim letke na vrata garaža pred kojima ima smeća i da učim nepoznate ljude lepom ponašanju.)

Prvi hotel nulte kategorije otvoren je u Švajcarskoj, u gradiću Sevelenu: bunker, predviđen za sklonište tokom nuklearnog rata, doživeo je metamorfozu u hotel sa nula zvezdica, jedini na svetu.

$9 – $13, toliko bi trebalo da platite da biste prespavali u sobi nalik zatvorskoj ćeliji, bez dnevne svetlosti i bez grejanja. Vi zimogorožljivi, slobodni ste da iz hodnika, sami, pokupite termofore sa vrelom vodom i njima grejete stopala. Ili obujete kućne papuče, koje će vas, kao deo udobnosti hotela, čekati u sobi i čije me postojanje iznenađuje, tumarati bos po atomskom skloništu mi se čini prikladnijim ambijentu.

Buku koju proizvodi ventilacija eliminisaćete čepovima za uši, naći ćete ih na jastuku, zajedno sa čokoladom za dobrodošlicu. (Ponovo šokirana, čokolada!)

Suočićete se i sa umetnošću, vojničko zajedničko kupatilo je preobraženo u hol sa fontanom punom cveća, dok slike spoljašnjeg života, koje emituje kamera smeštena na površini bunkera, teku po ekranu unutar betonskog zida. ( Detalji )

Sva u štednji, Švajcarska, izmišlja novi oblik hotelijerstva, smeje se zvezdicama Dubaia. Moderno, s obzirom na svetsku bankarsku krizu.

Troje golubova, mala porodica, prenoćilo je na prozoru naše spavaće sobe.
Nove komšije, jesi ih videla noćas?, pitao je Andrej tog jutra. Nasmejala sam se, rekla da nisam, pogledala prozor.
Ružan, prljavi sims, to je ostavila za sobom ljupka porodica.

Setila sam se kako sam pobedila u ratu sa golubovima, otimali smo se oko terase: golubovi su ptice koje se lako prestravljuju, ako im ovde, onde podmetneš ogledalce, uteći će, pričini im se, sletajući, da ih napada gadna ptičurina, uplaše se i ne vraćaju.
Drugi savet, koji nisam probala (terasa je postala pedantno mesto pomoću ogledala),  je velika i šarena figura ptice: golubovi, glupe ptice, misle, sletajući, da je figura izistinska ptičurina, uplaše se i ne vraćaju.

Žena Betoven, rekao je Marjan kada sam mu pokazala kapu sa slike koju  je isplela slepa žena iz Kikinde, Magdalena Mišković. (Manekenka sa slike je moja sestra).

Magdalena prodaje kape koje plete od svog konca ili konca koji sami izaberete.

Da biste naručili kapu, ukoliko ne živite u Kikindi, potrebno je da kupite 100 grama vunice, pozovete Magdu i dogovorite se o slanju konca poštom. Lako .

Magdalenin telefon: 023-021-513.

The Wire , najbolja televizijska serija koju sam gledala, je priča o policiji, drogi i političarima u Baltimoru. Pametna, ozbiljna i gorka, bez brzih zapleta i tupavih raspleta, bez lakog humora, bez klišea.

Seriju je napravio David Simon (autor Homicide: Life on the Street) i iza serije stoje novinari koji su izveštavali o kriminalu i policajci koji su ga suzbijali više od 20 godina.

Serija je završena posle pet sezona, što me pomalo žalosti, lepo mi je da je gledam, ali pozdravljam odluku autora da ne kvari izuzetnu celinu novim sezonama sa slabim zapletima i besmislenim krajevima koje mi nastavljamo da pratimo bez radosti i po inerciji.

Pešak je zakon na pešačkom prelazu,
neće biti čuknut ili pregažen ako se ponaša bahato,
vozač želi da kazni bezobraznog pešaka, ali ne želi da robija,
pešaku na pešačkom prelazu ne može da fali dlaka s glave.

Tako je po Andreju, koji vozi i ljuti se na pešake.

Korisna teorija za mene, pešaka, koja prelazim ulicu ne gledajući automobile i semafor, pošto je pešak na pešačkom svetinja. (Da, dok ne postane avetinja, rekla mi je sestra kada sam pokušala da je naučim kako da ne čeka zeleno svetlo na semaforu).

Korisnija teorija za državu, kojoj sam danas platila 3000 dinara kazne zato što me je policajac ukebao dok sam mirno prelazila Resavsku ulicu na crvenom.

Čitam da je u Hrvatskoj dodeljena nagrada Poslodavac godine za osobe sa invaliditetom u 2008. godini. Ciljevi nagrade:

1. Postaviti zapošljavanje osoba sa invaliditetom u pozitivan kontekst ravnopravnog učešća na tržištu rada na osnovu profesionalnih znanja osoba s invaliditetom
2. Istaknuti poslodavce sa pozitivnim iskustvima zapošljavanja osoba sa invaliditetom
3. Nagraditi poslodavce koji uključuju u radnu sredinu osobe s invaliditetom i  tako podstiču poštovanje različitosti na radnom mestu
4. Učiniti ostale poslodavce osetljivijim i zainteresovanim za zapošljavanje osoba s invaliditetom

(Detalji Poslodavac godine za osobe sa invaliditetom)

Takva nagrada ne postoji u Srbiji.

Kao glavni razlog nezapošljavanja osoba sa invaliditetom, poslodavci u Srbiji ističu neprilagođenost radnih prostorija.

(Ponekad, kad sam baksuz, pomislim da je to divan izgovor za nedostatak zalaganja i predrasude.)

Vozeći se od Beograda do Ljubljane, Andrej i njegov kum su konstatovali da autoputevi Srbije, Hrvatske, Slovenije podsećaju na igricu: prelaskom granice, prelaziš na viši nivo.

Viši nivo savesti, kažem o nagradi Poslodavac godine za osobe sa invaliditetom.